Nastavak
Njegov pogled se zaustavio na prelepom kaputu koji je stajao iza velikog staklenog izloga.
Bio je skupocen, elegantan i savršeno krojen.
Eduar je nekoliko trenutaka samo gledao u njega.
— Lep je, zar ne? — začuo je glas iza sebe.
Okrenuo se.
Bila je to ista mlada žena koju je ranije video.
Elena.
U rukama je nosila malu papirnu kesu, a na licu joj se videla zabrinutost.
— Jeste — odgovori Eduar. — Ali takve stvari nisu za mene.
Elena pogleda kaput, pa njega.
— Nikad ne znaš šta je za tebe dok ne pokušaš.
Eduar se blago nasmeja.
— Vi stvarno verujete u to?
— Moram.
— Zašto?
Elena je nekoliko sekundi ćutala.
— Zato što sam i sama nekada imala vrlo malo. Da sam tada poverovala ljudima koji su mi govorili da nisam dovoljno dobra, danas ne bih bila ovde.
Eduar ju je pažljivo posmatrao.
— Gde ste naučili tako da razmišljate?
— Od svoje majke.
— Gde je ona sada?
Elena spusti pogled.
— Nije više sa mnom.
Eduar nije postavljao dodatna pitanja.
Prvi put tog dana osetio je nešto neobično.
Nije više posmatrao Elenu kao deo svog testa.
Počeo je da je posmatra kao osobu koju želi bolje upoznati.
U tom trenutku iz jedne od prodavnica izašao je menadžer centra.
Prepoznao je Eduara, ali samo kao neuglednog čoveka koji se već nekoliko puta pojavljivao.
— Opet vi?
Eduar se okrenuo.
— Da.
— Rekao sam vam da ovde ne možete boraviti.
Elena je odmah stala između njih.
— On nikome ne smeta.
Menadžer je pogledao Elenu.
— Ovo je privatni prostor. Ako ne ode dobrovoljno, pozvaću obezbeđenje.
Eduar je ćutao.
Želeo je videti šta će Elena uraditi.
Ona nije ustuknula.
— Ako čovek traži samo čašu vode i mesto da sedne, zašto ga tretirate kao kriminalca?
Menadžer je pocrveneo.
— Gospođice, pazite kako razgovarate sa mnom.
— Pazite vi kako razgovarate s njim.
Nastala je tišina.
Eduar je spustio pogled kako bi sakrio osmeh.
Nije mogao verovati da se neko usudio suprotstaviti menadžeru jednog od najvećih tržnih centara u zemlji zbog čoveka za kojeg je verovala da je beskućnik.
Ali onda se dogodilo nešto još važnije.
Elena se okrenula prema Eduaru, uhvatila ga za ruku i rekla:
— Hajdemo.
Eduar ju je pogledao.
— Kuda?
— Naći ćemo vam drugo mesto.
Njena ruka ostala je na njegovoj.
I upravo tada je Eduar znao da je njegov test završen.
Tajna koju Elena nije znala
Te večeri Eduar se vratio u svoju vilu.
Majordom ga je čekao.
— I?
Eduar je skinuo staru jaknu.
— Pronašao sam je.
Majordom se iznenadio.
— Jeste li sigurni?
Eduar je pogledao kroz prozor.
— Nikada nisam bio sigurniji.
— Šta je učinila?
Eduar mu je ispričao sve.
Kako mu je dala hranu.
Kako ga je branila.
Kako ga je uhvatila za ruku kada su svi drugi okretali glavu.
Majordom se nasmešio.
— A zna li ko ste?
— Ne.
— Hoćete li joj odmah reći?
Eduar je odmahnuo glavom.
— Ne još.
— Zašto?
— Zato što želim da vidim kakva je kada ne zna da je posmatram.
Sledećeg dana Eduar je odlučio napraviti još jedan test.
Ovoga puta nije otišao u tržni centar.
Poslao je svog čoveka da Eleni ponudi novac.
Veliku sumu.
Čovek joj je prišao nakon završetka smene.
— Gospođice Elena, moj poslodavac je čuo da imate finansijskih problema.
Elena se iznenadila.
— Kakvih problema?
— Nije važno. Želi vam pomoći.
Pružio joj je kovertu.
Elena je otvorila.
Unutra je bilo dovoljno novca da nekoliko meseci ne mora raditi.
Pogledala je čoveka.
— Od koga je?
— To nije važno.
Elena zatvori kovertu.
— Onda ne mogu prihvatiti.
— Zašto?
— Zato što ne znam šta se od mene očekuje zauzvrat.
— Ništa.
— Onda neka taj novac ode nekome kome je potrebniji.
Vratila mu je kovertu.
Eduar je za to vreme sve posmatrao iz automobila parkiranog preko puta.
Njegove oči su se napunile suzama.
Nije plakao godinama.
Ali sada jeste.
Dan kada se sve promenilo
Nekoliko dana kasnije, Elena je dobila poziv da dođe u upravu tržnog centra.
Mislila je da je napravila neki problem.
Ušla je u veliku kancelariju.
Za stolom je sedeo muškarac u skupocenom odelu.
Pored njega je stajao majordom.
Elena ga je odmah prepoznala.
Bio je to čovek koji je razgovarao sa „beskućnikom“.
A onda su se vrata otvorila.
U prostoriju je ušao Eduar.
Ali ovaj put nije bio obučen kao prosjak.
Na sebi je imao elegantno tamno odelo.
Elena je ostala bez reči.
Pogledala ga je.
Pa majordoma.
Pa ponovo njega.
— Vi…
Eduar se nasmešio.
— Da.
— Vi ste vlasnik?
— Jesam.
Elena je nekoliko sekundi ćutala.
— Zašto ste me lagali?
Eduar je prišao prozoru.
— Zato što sam želeo videti kako se ljudi ponašaju prema meni kada misle da nemam ništa.
— I?
Okrenuo se prema njoj.
— Sada znam.
Elena je bila ljuta.
— To nije bilo pošteno.
Eduar je klimnuo.
— U pravu si.
To ju je iznenadilo.
— Nisam imao pravo da te stavim na test bez tvog znanja.
Zatim je izvadio dokument iz fascikle.
— Zato ti sada nudim nešto drugo.
Pružio joj je papir.
Elena ga je pogledala.
Bila je to ponuda za posao.
Ali ne običan posao.
Eduar joj je nudio da postane direktorka nove fondacije.
Fondacije koja bi pomagala ljudima bez doma, starijima i porodicama koje su ostale bez prihoda.
Elena je pročitala dokument do kraja.
— Zašto ja?
Eduar je odgovorio:
— Jer si me videla kada niko drugi nije želeo da me vidi.
— Ali ja nisam stručna za vođenje fondacije.
— Naučićeš.
— A ako pogrešim?
— Pogrešićeš.
Elena ga je iznenađeno pogledala.
— I to vas ne plaši?
Eduar se nasmejao.
— Mnogo više me plaši da na čelo stavim osobu koja nikada ne greši zato što nikada ništa ne pokušava.
Poslednje iznenađenje
Elena je prihvatila posao.
Mesecima je radila sa Eduarom.
Otvarali su prihvatilišta, organizovali obuke i pronalazili poslove za ljude koji su godinama živeli na ulici.
Ali Eduarovo zdravlje se pogoršavalo.
Jedne večeri pozvao je Elenu u svoju kancelariju.
Na stolu je bila velika fascikla.
— Sedi.
Elena je sela.
Eduar joj je gurnuo fasciklu.
— Otvori.
Unutra se nalazila njegova nova oporuka.
Elena je počela čitati.
Što je više čitala, lice joj je postajalo ozbiljnije.
— Ovo ne mogu prihvatiti.
— Možeš.
— Ali ovo je ogromno bogatstvo.
— Znam.
— Zašto mi ostavljate toliko?
Eduar je tiho odgovorio:
— Ne ostavljam ti bogatstvo.
Zastao je.
— Ostavljam ti odgovornost.
Elena je spustila pogled.
— A šta će biti sa vašom porodicom?
Eduar se nasmešio.
— Oni su imali priliku da pokažu ko su. Ti si svoju pokazala onda kada nisi znala da te posmatram.
Nekoliko meseci kasnije, Eduar je preminuo.
Na njegovoj sahrani okupili su se poslovni ljudi, političari, prijatelji i članovi porodice.
Ali među njima je bilo i nekoliko desetina ljudi koje gotovo niko nije poznavao.
Bili su to ljudi kojima je njegova fondacija pomogla.
Jedan stariji čovek prišao je Eleni.
— Nikada nisam upoznao gospodina Eduara, ali zahvaljujući njemu danas imam posao i svoj stan.
Elena je pogledala prema njegovom grobu.
U ruci je držala staru, pocepanu jaknu koju je Eduar nosio onog dana kada se prerušio.
Čuvala ju je kao uspomenu.
Na kraju ceremonije prišla je njegovom grobu i tiho rekla:
— Sada razumem zašto ste to uradili.
Pogledala je prema ljudima koji su stajali iza nje.
— Niste tražili nekoga ko će naslediti vaš novac.
Zastala je.
— Tražili ste nekoga ko će naslediti vaše srce.
I upravo tako je i bilo.
Eduar je ostavio milijarde.
Ali Elena je shvatila da najveće nasleđe nije bilo zapisano u njegovoj oporuci.
Bilo je u ljudima kojima je pomogao.
A sve je počelo onog dana kada je jedan milijarder obukao staru odeću, ušao u vlastiti tržni centar i postao nevidljiv za gotovo sve ljude.
Osim za jednu ženu koja ga je pogledala, uhvatila za ruku i rekla:
„Ne brinite. Dok god ste čovek, niste sami.“
Gornja priča je kompilacija i nije istinita priča.
Gornja priča je kompilacija i nije istinita priča.