Arapska mudrost „Nikome ne govori o svojoj boli“ može delovati zbunjujuće na prvi pogled. Mnogi ljudi je tumače kao poziv na ignorisanje svojih problema, međutim, njena prava suština nije u tome da trpimo u tišini, već u tome da se čuvamo. Ova mudrost nas uči da ne dozvolimo da bol postane naš identitet.
Ne treba da dopustimo da nas naša patnja definiše i da se pretvorimo u „žrtve“ koje stalno pričaju o svojoj boli. Stalno ponavljanje naše patnje može samo produbiti negativne emocije, a mudrost nas podseća da bol ne mora biti centar našeg života.
Previše deljenja boli može nas uputiti na krivi put. U svakodnevnom životu lako možemo postati taoci svojih problema, jer svaka situacija koju prepričavamo zapravo ponovo pokreće iste negativne emocije. Kada prepričavamo svoje teškoće, vraćamo se u iste misli i osjećaje, čime naš mozak stvara sve snažnije veze koje nas još dublje ukopavaju u to stanje.
Umesto da postanemo jači, mi se emocionalno iscrpljujemo i sve više se vezujemo za ulogu žrtve. Ne samo da nas stalno pričanje iscrpljuje, nego nas može dovesti do toga da se osjećamo zaglavljeni i nesposobni da izađemo iz začaranog kruga.
Naravno, ovo ne znači da treba potpuno ignorisati svoje emocije ili patnje. Povremeno deljenje svojih osećanja sa pravim ljudima može biti korisno i terapeutsko. Na primer, razgovori sa prijateljima koji stvarno žele da pomognu ili sa stručnjacima kao što su psihoterapeuti mogu biti veoma lekoviti. Ipak, važno je napraviti razliku između zdravog povjeravanja i destruktivnog kukanja. Ako stalno delimo iste probleme, bez da tražimo rešenja, onda zapravo postajemo zarobljeni u sopstvenoj boli.
Mudrost nas podseća da je ok da tražimo pomoć, ali da stalno prepričavanje problema ne vodi nigde. Bolje je da postavimo granice i da ne budemo zarobljeni u svojoj bolnoj priči.Društvo danas često promoviše ideju da budemo iskreni i otvoreni o svojim osećanjima. Svi smo pozvani da budemo transparentni i delimo svoje misli i emocije sa drugima. Međutim, to ne znači da svaka osoba treba da zna o našim bolima. Neki ljudi možda neće slušati iz stvarne želje da pomognu, već iz znatiželje ili iz želje da se osećaju bolje u poređenju sa nama. Na društvenim mrežama često dolazi do ovakvih situacija: naša patnja postaje predmet javne pažnje, a naša unutrašnja rana postaje samo još jedan sadržaj koji drugi konzumiraju. Naša bol zaslužuje da bude tretirana sa poštovanjem, a ne da bude postavljena kao zabava za druge.